Nakon Oktobarske revolucije u Rusiji 1917. godine i krvavog građanskog rata koji je potom usledio, oko 40.000 Rusa stiglo je u ondašnju Kraljevinu Jugoslaviju, i iza sebe ostavili su bogato nasleđe u nauci, arhitekturi, kulturi, umetnosti... Novi rat koji je izbio u Ukrajini, ali i delimična mobilizacija ponovo je pokrenula talas migracije Rusa ka Srbiji, a najveći broj njih doselio se u Beograd i Novi Sad. Kako i dvadesetih godina prošlog veka i u ovom talasu migracije došlo je puno mladih i visokoobrazovanih ljudi, koji su preselili svoj posao u Srbiju, a porodični ljudi integrisali su se u sistem Srbije, upisali decu u škole i nastavili svoj život, javlja Anadolu Agency (AA).
Bezvizni režim koji postoji između Srbije i Rusije bio je važan preduslov kod izbora zemlje u koju otići, pogotovo što su zemlje Evropske unije pooštrile uslove ulaska za ruske državljane.
Prema podacima koje za AA iznosi Žikica Milošević, novinar i urednik magazina "The Economist: World ahead“, više od 104.000 Rusa i 8.500 Ukrajinaca prijavilo je policiji boravak u Srbiji od februara. On navodi da postoje dva talasa naseljavanja Rusa u Srbiju. Pre rata, odnosno u proteklih nekoliko godina, i potonji, nakon 24. februara 2022. godine i napada Rusije na Ukrajinu.
"Oni koji su došli ovde pre rata, otišli su iz velikih gradova zbog gužvi i tempa života. I njima je bilo super kada dođu ovde gde je pojam veliki grad za grad od 300.000 stanovnika. Ali i sviđa im se predusretljivost ljudi. Dolazili su i zbog osećaja slobode koji je veći nego u Rusiji. A to je poveznica i sa Rusima koji su došli nakon početka rata. Jedan od razloga je i beg od mobilizacije i atmosfere koja vlada. A mnogi od njih su i digitalni nomadi, rade za strane firme i zbog sankcija ne mogu da ostvaruju prihode i koriste platne kartice u Rusiji. A ovde to mogu. I jedna od važnih prednosti je jezik, jer je prosečnom ruskom imigrantu gotovo 70 odsto srpskog jezika poznato“, objašnjava Milošević.
Kao frontmenu elektro-rok benda "Sputnjik“, ruska imigracija dosta mu je koristila, jer u sadašnjoj postavi čak troje od četvoro članova ovog muzičkog sastava su Rusi. S obzirom na činjenicu da govori ruski, u Žikicinom bendu priča se na ruskom. Takođe, dosta novopridošlih Rusa upoznao je s Novim Sadom i pomogao im je da se snađu u novom okruženju. Milošević kaže da je odomaćeni mit da su Srbi mnogo slični Rusima.
"Jesmo slični, ali ne toliko. Po kulturnim parametrima mnogo smo bliži Hrvatima, Bugarima, Rumunima, Mađarima, Albancima… narodima kojima smo okruženi. S većinom tih naroda delimo neke običaje, ako ne i većinu. A s Rusima, iako smo Sloveni i verski povezani, oni su drugačiji. Počev od kulture komunikacije, oni su tihi i uljudni, preko oblačenja, jer vode računa o tome šta nose… Veoma su profesionalni i više su karakterno zapadnjaci od nas. Oni su ljudi severa i sličniji su Šveđanima i Fincima po ponašanju i odevanju, nego nama“, ocenjuje Milošević.
Kako navodi, Rusi dožive prijatan kulturni šok kada vide koliko su u Srbiji ljudi društveniji, neposredniji, glasniji, srdačniji i ležerniji.
"Mi smo mnogo sličniji Ukrajincima, nego Rusima. Otud i ne čudi što ih Srbija podseća na Ukrajinu. Zapravo, njima Srbija liči na Sovjetski savez osamdesetih. I ne mogu da shvate što je toliko birokratija spora. Ali im prija naša klima“, pojašnjava Žikica Milošević.
- Sa decom živi i radi u Novom Sadu od marta -
Jevgenija Kapinos došla je u aprilu iz ruske prestonice Moskve sa dvoje dece. Nakon Beograda i Subotice, smestili su se u Novom Sadu. Po obrazovanju je lingvista, ali je zaposlena u multinacionalnoj IT kompaniji, a Rusiju je, kako kaže, odlučila da napusti kada je njena zemlja počela invaziju na Ukrajinu.
"Mi smo Rusiju napustili u martu, kad je rat počeo. Osećala sam se užasno, nesigurno i nisam videla budućnost za svoju decu i sebe u zemlji čije rukovodstvo donosi glupe odluke. Osećala sam se kao u kavezu pri čemu je Rusija bila taj kavez. Iako van tog kaveza nismo imali ništa, odlučila sam se da sa decom odem iz tog kaveza i probam da organizujem posao i život u inostranstvu“, navodi Jevgenija.
Prvo su otišli u Uzbekistan dok nije rešila papirologiju, a onda je trebalo da napravi izbor između Turske, Bugarske i Srbije gde je kompanija u kojoj radi imala svoje poslovnice.
"Izabrali smo Srbiju, jer je Bugarska u Evropskoj uniji i procedure za ulazak i boravak su komplikovanije i dugotrajnije. A između Srbije i Turske smo izabrali Srbiju i zbog činjenice da možemo kolima da dođemo ovde“, ističe sagovornica AA.
U Novi Sad je došla sa dva sina od 9 i 14 godina. Mlađi sin ide u obližnju osnovnu školu, a stariji ide u osmi razred osnovne škole pri gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, jedne od najprestižnijih obrazovnih ustanova u Srbiji, gde već nekoliko godina funkcioniše odeljenje na ruskom jeziku.
"Migracija nije laka psihološki. Za mlađeg sina bilo je lakše, veoma je prilagodljiv i brzo je stekao prijatelje ovde. A stariji je već postavljao pitanja zašto idemo, šta ćemo ovde i kada ćemo se vratiti. Njemu je bilo stresnije, trebalo je da se uklopi i u obrazovni sistem, ali se nadam da će se brzo privići“, kaže Jevgenija.
Odluka da se odseli nije bila odobravana od dela porodice, pogotovo od njene majke koja je bila povređena što joj ćerka odvodi unuke u drugu zemlju.
"Mislila sam da je svima jasno šta se dešava. Međutim, medijska propaganda je učinila svoje, isprala ljudima mozgove i teško je razgovarati sa tim ljudima. Majka ima nešto drugačiji stav o svemu što se događa, ali dosta drugačiji od moga. Ali je bila u oktobru u Novom Sadu, jako joj se dopao grad i razmišlja da kupi stan ovde. O politici i ratu nismo pričali, a trudila sam se da naš novi grad predstavim na najbolji mogući način. I mislim da sam uspela u tome“, ističe Jevgenija Kapinos.
Zahvaljujući sve brojnijoj zajednici ruskih imigranata, Jevgenija ima prilike da sa njima razmenjuje informacije kako da se bolje snađu i uklope u novo društvo. Najvećim delom je zadovoljna zemljom koja je prihvatila nju i njenu decu.
"Hvala Srbiji i ljudima koji su nas prihvatili da se osećamo kao kod kuće. Srbi su usporeniji i sve nekako ide sporijim ritmom. Isprva mi je to jako smetalo, ali sam onda počela da se prilagođavam tom ritmu. I volim što se sve peške može obaviti. I može se uživati. Odjednom, taj spori ritam koji vam je smetao, postao je ritam u kome imate više prilike da uživate u životu. A u Moskvi smo bili veverice u bubnju koji se neprestano okreće“, navodi Jevgenija.
- Rat nije donio ništa dobro -
Sa svojim sunarodnicima, ali i sa Ukrajincima i Belorusima u Srbiji, dosta je u kontaktu i aktivna je u mirovnim akcijama. Osim informacija, s mnogima deli iste stavove po pitanju rata u Ukrajini.
"Želim da pošaljem poruku da ne podržavaju svi Rusi rat i ne identifikuju se s njim. Želela bih da se rat završi što pre, jer ništa nije dobro doneo ni Ukrajini ni Rusiji, ni svetu“, zaključuje Jevgenija Kapinos.
Jedna od Ruskinja koja pomaže svojim sunarodnicima je i Moskovljanka Sofija Sabovljev koja u Novom Sadu živi osam godina. Iako je po struci novinar i filolog i nekada je radila za ruske medije, danas se bavi podrškom poslovanja, konsaltingom u oblasti otvaranja biznisa i njegovog preseljenja u Srbiju za strane državljane.
Navodi da se u Srbiji doseljavaju Rusi starosti od 27 do 40 godina i uglavnom to su porodice i parovi koji za prebivalište biraju Beograd i Novi Sad, mada ih ima i u drugim gradovima, ali u znatno manjem broju. Kako navodi, Rusima je bitna dobro razvijena insfrastruktura i dobri uslovi za školovanje dece.
"Od marta imam jako puno zahteva od ruskih državljana koji hoće da otvore firmu u Srbiji. Čak 80 odsto njih su IT stručnjaci i ovde dolaze sa svojim porodicama. Pre početka rata u Ukrajini takvih zahteva bilo je mnogo manje. Više su se tada ljudi interesovali za kupovinu nekretnine u Srbiji, ali ne u tolikom broju. Sada se puno Rusa preseljava ovde da bi otvorili račun u banci, dobili platne kartice i da bi mogli primati zaradu na račun“, pojašnjava Sabovljeva.
Navodi i da, prema onome što je čula u kontaktima sa svojim sunarodnicima, trećina njih je sigurna da bi nastavila život ovde.
"Dosta njih se već zaljubilo u Srbiju. Druga trećina bi htela da se vrati u Rusiju kada se stvari normalizuju, a ostali razmišljaju da idu dalje u EU ili Ameriku“, kaže Sofija Sabovljev.
Naš sagovornik Žikica Milošević, autor je i knjige "Izgubljeni u ravnici“ koja se bavi nasleđem različitih naroda koji su se u protekla tri veka naseljavali u Vojvodinu. Na pitanje da li očekuje da će, poput prve veće migracije Rusa, nakon 1917. godine, nova migracija doneti novo Srbiji, Milošević zaključuje: "Verujem da će doneti dosta toga novog. Jer smo poslednjih 10 godina izgubili našu kulturnu elitu. Kada uporedim ovu godinu sa 2012. i ljudima koji su živeli ovde, s kim sam izlazio u grad, većina ih danas živi u inostranstvu. Takođe, ne dolazi nam 100.000 berača jagoda iz Indije, već nam je došlo 100.000 vrhunskih stručnjaka iz kreativnih industrija: umetnika, muzičara, grafičkih dizajnera, svi koji mogu da rade na daljinu. To će nam pogurati BDP, a napraviće se i velika kulturna razmena“.
