– Nebojša Petrović –
Duel fudbalera Srbije i Portugala u Beogradu bio je jedan od najzanimljivijih i najuzbudljivijih u drugom kolu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Kataru 2022. Nekadašnji prvotimac mostarskog Veleža Nikola Jokišić u intervjuu za Anadolu Agency (AA) smatra da je rezultat 2:2 najpravedniji mogući ishod posle svega što je viđeno za 90 minuta bespoštedne borbe na stadionu ”Rajko Mitić”.
„Šta još možemo da poželimo pored četiri fantastična gola i sijaset drugih uzbuđenja u oba šesnaesterca. U Beogradu je gostovao aktuelni šampion Evrope i jedna od pet najboljih reprezentacija na svetu. Kada protiv takvog protivnika uspete da se vratite u igru i da nadoknadite dva gola minusa, remi je ravan podvigu. Jako sam zadovoljan, vredelo je sedeti sat i po pored TV ekrana i uživati u sjajnom fudbalu. Možda će zvučati čudno, ali meni je ovaj rezultat idealan jer ostavlja Srbiju u stanju pripravnosti pred nastavak kvalifikacija. Plašim se da bi ih pobeda previše opustila, što nikako ne bi bilo dobro pred gostovanje u Bakuu. Ovako su maksimalno naelektrisani i verujem da će u istom stilu odigrati i protiv Azerbejdžana, a to znači odgovorno i disciplinovano od prvog do poslednjeg minuta“, rekao je Jokišić.
Jokišić je punu igračku afirmaciju stekao u Portugalu i upoznat je do najsitnijih detalja sa manama i vrlinama ekipe Fernanda Santoša.
„Portugal je i dalje apsolutni favorit, ali Srbija sa novim selektorom pokazuje neke osobine koje je nisu krasile u prethodnom periodu. Pre svega karakter i taj pobednički mentalitet koji je bio Piksijev zaštitni znak tokom igračke karijere. Imao sam čast da skupljam lopte na jednoj utakmici kada je on igrao za mladu reprezentaciju. A onda sam doživeo da zaigram protiv njega, da zajedno postignemo gol i da nam prezimena budu ispisana jedno ispod drugog na semaforu stadiona Crvene zvezde. To je neopisiv osećaj. Reč je o velikom borcu koji u svakoj utakmici ide na pobedu i za mene nije iznenađenje što je na Portugal krenuo napadački sa ultra-ofanzivnom formacijom. Piksi je prava ličnost na pravom mestu i jedini koji je u ovom trenutku mogao da vrati kult reprezentacije i da tu svoju neverovatnu energiju prenese na igrače“, smatra Jokišić.
Stojković je u obe utakmice na startu kvalifikacija pogodio sa izmenama.
„Mitrović je sa dva gola uneo preokret protiv Irske, a Radonjić je bio nerešiva enigma u drugom poluvremenu za odbranu Portugala. To je ta sveža krv koja pokrene celu ekipu i zbuni protivnika. Mislim da ni Portugalci nisu očekivali takvo izdanje mladog fudbalera Herte. Ali, sve je stvar tajminga. Piksi je osetio da baš ti igrači nedostaju ekipi, ubacio ih je u pravom momentu u igru i to mu se isplatilo. O Mitroviću imam puno informacija, odgovorno tvrdim da je to jedan od najposvećenijih fudbalera u istoriji srpske reprezentacije. Podseća me na Ronalda jer 24 sata živi za fudbal. Rad i entuzijazam uvek daju rezultate i mnogo mi je drago što je baš on oborio Bobekov rekord i postao najbolji strelac svih vremena. Neka nastavi tako, pred njim je još mnogo velikih utakmica i još mnogo važnih golova“, istakao je Jokišić.
Utakmicu u Beogradu obeležio je i nesportski gest Kristijana Ronalda koji je bacio kapitensku traku i napustio teren, revoltiran odlukom sudije da mu ne prizna gol u 90. minutu.
„Portugalska javnost je podeljena u komentarisanju tog detalja. Neki ga kritikuju, neki brane. Kristijano je takođe veliki borac kao i Piksi, rođeni pobednik koji u svemu hoće da bude najbolji. Zato je tako i reagovao. Ja ga uopšte ne osuđujem. Isto tako smatram da je Stefan Mitrović zaslužio da bude junak susreta, jer je na volšeban način spasao gol u poslednjim trenucima meča. To je još jedan momak koji je imao mnogo odricanja tokom karijere, borio se i na kraju izborio. Upornost uvek dođe do izražaja kada je to najpotrebnije. Bog kaže ’traži i daću ti’. Stefan je svesno išao da spase gol, dao je sve od sebe da ta lopta ne pređe gol-crtu. Dakle, tražio je i bog mu je dao“, mišljenja je Jokišić.
Jokišić sa posebnom pažnjom prati i nastupe bosanskohercegovačke reprezentacije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.
„Bosna i Hercegovina ima težak raspored na startu ciklusa i u suštini ne mogu biti nezadovoljan remijem u Finskoj. Vidi se da je trener Petev uneo nešto novo, malo je razdrmao ekipu i Zmajevi bi mogli da budu prijatno iznenađenje u kvalifikacijama. Grupa je teška i biće tu još kikseva ovih direktnih rivala za drugo mesto. Ekipa koja u svojim redovima ima Džeka i Pjanića jednostavno mora da stremi najvišim ciljevima. Bosna i Hercegovina mora da bude ujedinjena i jaka, da igra srcem, da veruje… Bez kolektivne igre nema ni velikog rezultata. Plasman na Svetsko prvenstvo je ogroman ulog i zavisi od mnogo faktora. Bitna je dobra organizacija na svim nivoima, a kada to napravite da funkcioniše kako treba, onda vas i sreća pogleda u najvažnijem momentu. Luksemburg je protiv Irske pokazao da nema više jasne podele na favorite i autsajdere i da je u kvalifikacijama sve moguće. Zašto se ne bismo nadali da će BiH i Srbija zajedno otići u Katar 2022“, rekao je Jokišić.
Najlepše uspomene iz profesionalne karijere, Nikolu Jokišića vežu za Mostar i njegov voljeni Velež.
„Znate kako kažu, Mostar u srcu, Velež do groba. Mene je tata učlanio u Velež kada sam imao tri sata života. Ne tri dana, ni tri godine. Već tri sata, odmah po rođenju. Da li mi nedostaje Velež? Itekako. Previše. Velež mi je sve. Nedostaje mi vazduh u Mostaru, nedostaju mi moji drugari, moja raja. Srećom, mi Mostarci umemo da se povežemo, taj duh je neuništiv. Presrećan sam što je Velež opet stao na zdrave noge. Sa jednom dobrom organizacijom, jednim sposobnim predsednikom, mladim i perspektivnim trenerom koji ima odlične saradnike i pomoćnike. Napravili su jako dobru selekciju igrača i želim im sve najbolje. Uradili su mnogo i na planu infrastrukture i to je samo po sebi veliki pomak. Mostarci vole život. Sećam se starog navijačkog slogana ’volim te mama, al’ ne ko Velež’. I zaista je tako. Meni je ljubav prema mojoj porodici u rangu sa ljubavi prema ’rođenima’”, poručio je Jokišić.
Plavokosi Mostarac je u anale našeg fudbala ušao kao jedini igrač koji je protiv Partizana u razmaku od sedam dana odigrao tri utakmice i na sve tri se upisao u strelce.
„Odbio sam predlog kluba da idem u vojsku da bih odigrao te mečeve, ispostavilo se da nisam pogrešio. Najpre smo ih dobili u prvenstvu sa 3:1 i to je bila prva pobeda Veleža protiv Partizana posle 15 godina posta. Ja sam na početku drugog poluvremena dao gol za 2:1, posle je Kodro postavio konačan rezultat. Tri dana kasnije izgubili smo kup utakmicu u Mostaru sa 2:1, a revanš u Beogradu je završen bez pobednika 1:1. Zatresao sam mrežu na obe utakmice i u novinama je izašao veliki naslov Đurovski-Jokišić 4:3. Ako bih birao najdražu utakmicu u dresu Veleža, onda je to omladinsko finale kupa 1989. godine, koje je bilo predigra duelu seniorskih sastava Veleža i Partizana. Pobedili smo vršnjake iz Vardara i odneli trofej za Mostar. Divne uspomene“, pričao je Jokišić.
Jokišića je ratni vihor početkom devedestih odveo za Beograd gde je jedno vreme živeo u domu Vladana Lukića u Sopotu.
„Pokušao sam u nekoliko navrata da stupim u kontakt sa tim dobrim čovekom i nisam uspeo. Znam da je imao zdravstvene probleme, da mu je i tata preminuo. Ostao mi je zauvek u srcu i zaista bih voleo da se jednog dana ponovo sretnemo. On voli Zvezdu baš onako kako ja volim Velež, imamo istu strast i iste emocije. Nikada neću zaboraviti utakmicu na Marakani, kada sam dao gol, a on mi prvi prišao i čestitao. To je nesvakidašnja scena u fudbalu, da neko priđe protivničkom igraču i oda mu priznanje za pogodak koji je postigao protiv njegove ekipe. Vladan je divan čovek, želim mu zdravlja i sreće. Verujte mi da se radujem uspehu svakog kluba i svake reprezentacije sa prostora bivše Jugoslavije. Tako su me roditelji vaspitali i prosto ne umem da funkcionišem drugačije“, rekao je Nikola Jokišić i dodao:
„Puno mi je srce kada vidim naše ljude na važnim funkcijama. Čuo sam da je Marino Pušić od skoro u stručnom štabu Fejenorda, Darije Kalezić je preuzeo Mastriht… Svi su oni ta raja uz koju sam odrastao i za koju sam ostao vezan. Sanin Pintul je ostao onaj stari, Jasmin Đafić takođe.. Kako da zaboravim Salema Halilhodžića, svog fudbalskog oca. Ili Miša Jurčića, čoveka koji je završio dva fakulteta, ali je ljubav prema fudbalu bila jača od svega. Krenuo je iz Gruda za Zagreb i rekao ’idem da dokažem Ćiri Blaževiću da sam bolji od njega’. I posle par godina našao se u Ćirinom stručnom štabu u Dinamu. Leo Hrvić, Muhamed Mujić, Zejnil Selimotić, Franjo Vladić… sve su to ljudi koji su ostavili veliki pečat u mojoj karijeri i zato sam im večno zahvalan“.
